Umetnost najčešće menja način na koji posmatramo svet, ali postoje i umetnici čije delo menja način na koji svet posmatra ljude. Jedna od njih bila je Ana Kolman Lad, žena koja je svoj talenat u potpunosti stavila u službu humanosti tokom Prvog svetskog rata.
Rođena u Filadelfiji, obrazovala se u različitim umetničkim školama u Evropi i rano razvila široka interesovanja za književnost i likovnu umetnost. Godine 1905. udala se za lekara Mejnarda Lada, a par se preselio u Boston, gde je nastavila umetničko usavršavanje. Bila je izuzetno svestrana — pisala je drame, objavila dva romana i bavila se slikarstvom. Posebno se izdvojio njen portret Eleonore Duze, jedan od retkih koji je glumica odobrila. Ipak, najviše se ostvarila u vajarstvu.
Prekretnica u njenom životu dogodila se tokom Prvog svetskog rata, kada se 1917. sa suprugom preselila u Francusku. Tamo se suočila sa vojnicima sa teškim povredama lica, što je ostavilo snažan utisak na nju. Iz tog iskustva nastala je ideja o izradi maski koje bi im vratile izgled i olakšale povratak u svakodnevni život.
Uz pomoć Crvenog krsta i saradnju sa vajarom Fransisom Derventom Vudom, osnovala je „Studio za portretne maske“. Proces je bio precizan — od fotografisanja i modelovanja u glini, do izrade maski od tankog bakra, bojenja u ton kože i dodavanja prirodne kose za što realniji izgled. Maske su se pričvršćivale pomoću naočara ili traka.
Tokom oko godinu i po dana rada, Ana i njen tim izradili su oko 185 maski za vojnike, među kojima su bili i srpski ratnici. Time je mnogima omogućila povratak dostojanstva i lakšu reintegraciju u društvo.
Za svoj rad odlikovana je francuskom Legijom časti i srpskim ordenom Svetog Save. Nakon rata nastavila je umetnički rad, a njeno delo „Tritonove bebe“ i danas se nalazi u Bostonu.
Preminula je 1939. godine u Kaliforniji, ostavljajući iza sebe značajno umetničko i humanitarno nasleđe. Danas se njen rad smatra jednim od temelja anaplastologije, oblasti koja spaja umetnost i medicinu.
Foto: Wikipedia/American Red Cross
