Buđenje opozicije dočekano je sa pomešanim osećanjima i ocenama koje duboko zadiru u sferu teorija zavere. Da li je to bio eksces ili etapa posle koje je neizvesno šta sledi – to je nedoumica koja možda ostaje zarobljena u parlamentarnom vatrometu.
Moguće je da je srpska opozicija – ujedinjena ili ne – izvela pokaznu vežbu o tome šta još namerava da radi. Uz saznanje da se model ometanja oktroisanih ustanova ne može više puta primenjivati na isti način. Ali, možda je vredelo. Posle ocena da opozicija ne postoji i da živi samo od prilično sterilnih salonskih saopštenja, odjednom je izvedena dramatična akcija čiji su efekti bili sadržani makar u otporu iracionalnoj vladajućoj rulji.
Red stvari u razumevanju agresivnosti stoji ovako: najpre je režim, usklađen sa svojom arogancijom, pokušao da progura dnevni red koji je nastao na osnovu ideje o legitimnom nasilju većine. Vlada u ostavci je snagom komandne volje dobila puni kapacitet, a predsednica skupštine preimenovana u fanatičnog spikera koji po svaku cenu sprovodi tu volju. Uz spektakularne disleksičke ispade i čudovišne facijalne ekspresije, ona je učinila parlament sredstvom nasilja.
Ceo tekst na: www.pescanik.net
